Покривеност Арктичког океана ледом пала је на други најнижи ниво од почетка сателитских посматрања 1979. године, саопштили су у понедељак научници америчке владе.
До овог месеца, само једном у протеклих 42 године, Земљина замрзнута лобања је покривала мање од 4 милиона квадратних километара (1,5 милиона квадратних миља).
Арктик би могао да доживи своје прво лето без леда већ 2035. године, објавили су истраживачи прошлог месеца у часопису Nature Climate Change.
Али све то топљење снега и леда не директно подиже ниво мора, баш као што топљење коцкица леда не просипа чашу воде, што поставља незгодно питање: Кога брига?
Мора се признати да су ово лоше вести за поларне медведе, који су, према недавној студији, већ на путу изумирања.
Да, ово свакако значи дубоку трансформацију морских екосистема региона, од фитопланктона до китова.
Како се испоставило, постоји неколико разлога за забринутост због нуспојава смањења арктичког морског леда.
Можда најосновнија идеја, кажу научници, јесте да смањење ледених покривача није само симптом глобалног загревања, већ и покретачка снага која стоји иза њега.
„Уклањање морског леда открива тамни океан, што ствара снажан механизам повратне спреге“, рекао је за АФП геофизичар Марко Тедеско са Института за Земљу Универзитета Колумбија.
Али када је површина огледала замењена тамноплавом водом, апсорбован је приближно исти проценат Земљине топлотне енергије.
Овде не говоримо о површини маркица: разлика између просечног минимума леденог покривача од 1979. до 1990. године и најниже тачке забележене данас је преко 3 милиона квадратних километара – двоструко више од Француске, Немачке и Шпаније заједно.
Океани већ апсорбују 90 процената вишка топлоте коју производе антропогени гасови стаклене баште, али то долази са својом ценом, укључујући хемијске промене, масивне морске топлотне таласе и умируће коралне гребене.
Земљин сложени климатски систем укључује међусобно повезане океанске струје које покрећу ветрови, плиме и осеке, и такозвану термохалину циркулацију, коју покрећу промене температуре („топлина“) и концентрације соли („слана вода“).
Чак и мале промене у океанској транспортној траци (која путује између полова и обухвата сва три океана) могу имати разарајуће последице по климу.
На пример, пре скоро 13.000 година, док је Земља прелазила из леденог доба у међуглацијални период који је омогућио нашој врсти да напредује, глобалне температуре су изненада пале за неколико степени Целзијуса.
Геолошки докази указују на то да је делимично кривац успоравање термохалинске циркулације узроковано масивним и брзим приливом хладне слатке воде са Арктика.
„Свежа вода од топљења морског и копненог леда на Гренланду ремети и слаби Голфску струју“, део транспортне траке која тече у Атлантском океану, рекао је истраживач Ксавије Фетвајс са Универзитета у Лијежу у Белгији.
„Зато Западна Европа има блажу климу него Северна Америка на истој географској ширини.“
Огромни ледени покривач на копну Гренланда изгубио је прошле године више од 500 милијарди тона чисте воде, а све је исцурило у море.
Рекордна количина је делимично последица пораста температуре, која расте двоструко брже на Арктику него на остатку планете.
„Неколико студија је показало да је повећање летњих арктичких температура делимично последица минималне количине морског леда“, рекао је Фетвис за АФП.
Према студији објављеној у часопису Nature у јулу, тренутна путања климатских промена и почетак лета без леда, како је дефинисано од стране Међувладиног панела УН о климатским променама (Climate Panel), је мања од милион квадратних километара. До краја века, медведи ће заиста умрети од глади.
„Глобално загревање изазвано људским деловањем значи да поларни медведи имају све мање и мање морског леда током лета“, рекао је за АФП водећи аутор студије Стивен Армструп, главни научник у организацији Polar Bears International.