Покривеност грудног леда у Арктичком океану пала је на други најнижи ниво од почетка сателитских посматрања 1979. године, саопштили су научници америчке владе у понедељак.
До овог месеца, само једном у последње 42 године замрзнута лобања Земље је прекрила мање од 4 милиона квадратних километара (1,5 милиона квадратних миља).
Арктик би своје прво лето без леда могао да доживи већ 2035. године, објавили су истраживачи прошлог месеца у часопису Натуре Цлимате Цханге.
Али сав тај отапање снега и леда не подиже директно ниво мора, баш као што отапање коцкица леда не проспе чашу воде, што поставља незгодно питање: Кога брига?
Додуше, ово је лоша вест за поларне медведе, који су, према недавној студији, већ на путу изумирања.
Да, ово свакако значи дубоку трансформацију морских екосистема у региону, од фитопланктона до китова.
Како се испоставило, постоји неколико разлога за забринутост због нежељених ефеката смањења арктичког морског леда.
Можда је најосновнија идеја, кажу научници, да смањење ледених покривача није само симптом глобалног загревања, већ и покретачка снага иза тога.
„Уклањање морског леда разоткрива тамни океан, који ствара моћан механизам повратне спреге“, рекао је геофизичар Марко Тедеско са Института за планету Колумбија за АФП.
Али када је површина огледала замењена тамноплавом водом, апсорбован је приближно исти проценат Земљине топлотне енергије.
Овде не говоримо о површини печата: разлика између просечног минимума леденог покривача од 1979. до 1990. и најниже тачке забележене данас је преко 3 милиона квадратних километара – двоструко више од Француске, Немачке и Шпаније заједно.
Океани већ апсорбују 90 одсто вишка топлоте произведене антропогеним гасовима стаклене баште, али то има цену, укључујући хемијске промене, огромне морске топлотне таласе и умируће коралне гребене.
Комплексни климатски систем Земље укључује међусобно повезане океанске струје које покрећу ветрови, плиме и осеке и такозвана термохалинска циркулација, која је сама вођена променама температуре („топлина“) и концентрације соли („саламури“).
Чак и мале промене у океанској покретној траци (која путује између полова и обухвата сва три океана) могу имати разорне последице по климу.
На пример, пре скоро 13.000 година, док је Земља прешла из леденог доба у период међуглацијалног периода који је омогућио нашој врсти да напредује, глобалне температуре су изненада пале за неколико степени Целзијуса.
Геолошки докази сугеришу да је делимично криво успоравање термохалинске циркулације узроковано масивним и брзим приливом хладне слатке воде са Арктика.
„Слажа вода из морског и приземног леда који се топи на Гренланду ремети и слаби Голфску струју“, део покретне траке која тече Атлантским океаном, рекао је истраживач Ксавије Фетвајс са Универзитета у Лијежу у Белгији.
„Зато западна Европа има блажу климу од Северне Америке на истој географској ширини.
Огроман ледени покривач на копну на Гренланду изгубио је више од 500 милијарди тона чисте воде прошле године, а све је исцурило у море.
Рекордна количина је делимично последица пораста температура, које на Арктику расту двоструко брже од остатка планете.
„Неколико студија је показало да је повећање летњих арктичких максимума делимично последица минималног обима морског леда“, рекао је Фетвис за АФП.
Према студији објављеној у часопису Натуре у јулу, тренутна путања климатских промена и почетак лета без леда, како је дефинисала Међувладина комисија УН за климатске промене, мања је од милион квадратних километара.до краја века, медведи ће заиста умрети од глади.
„Глобално загревање изазвано људским фактором значи да поларни медведи имају све мање морског леда током лета“, рекао је за АФП водећи аутор студије Стивен Армструп, главни научник у Полар Беарс Интернатионал.