Са тако малим бројем људи, могло би се помислити да ће Арктик постати зона без пластике, али нова студија показује да то није далеко од истине. Истраживачи који проучавају Арктички океан проналазе пластични отпад свуда. Према речима Татјане Шлосберг из Њујорк тајмса, арктичке воде делују као депонија пластике која плута океанским струјама.
Пластику је 2013. године открио међународни тим истраживача током петомесечног путовања око света на истраживачком броду Тара. Успут су узимали узорке морске воде како би пратили загађење пластиком. Иако су концентрације пластике генерално биле ниске, она је пронађена у једном одређеном подручју на Гренланду и на северу Баренцовог мора где су концентрације биле необично високе. Своје налазе објавили су у часопису „Science Advances“.
Чини се да се пластика креће ка половима дуж термохалинског вртлога, океанске струје „транспортне траке“ која носи воду из доњег Атлантског океана према половима. „Гренланд и Баренцово море су ћорсокаци у овом поларном цевоводу“, рекао је у саопштењу за штампу водећи аутор студије Андрес Козар Кабањас, истраживач на Универзитету у Кадизу у Шпанији.
Истраживачи процењују да је укупна количина пластике у региону стотине тона, што се састоји од стотина хиљада малих фрагмената по квадратном километру. Размера би могла бити и већа, рекли су истраживачи, јер се пластика можда накупила на морском дну у том подручју.
Ерик ван Себил, коаутор студије, рекао је Рејчел ван Себил у часопису The Verge: „Док је већи део Арктика у реду, постоји Булсај, та жаришта са веома, веома загађеним водама.“
Иако је мало вероватно да ће пластика бити директно бачена у Баренцово море (ледено водено подручје између Скандинавије и Русије), стање пронађене пластике сугерише да се она већ неко време налази у океану.
„Фрагменти пластике који у почетку могу бити величине неколико центиметара или стопа постају крхки када су изложени сунчевој светлости, а затим се распадају на све мање и мање честице, на крају формирајући овај милиметарски комад пластике, који називамо микропластиком.“ – Карлос Дуарте, рекао је коаутор студије Крис Муни из Вашингтон поста. „Овај процес траје од неколико година до деценија. Дакле, врста материјала коју видимо сугерише да је ушао у океан пре неколико деценија.“
Према Шлосбергу, 8 милиона тона пластике сваке године улази у океане, а данас се око 110 милиона тона пластике акумулира у светским водама. Иако пластични отпад у арктичким водама чини мање од једног процента од укупне количине, Дуарте је рекао Мунију да је акумулација пластичног отпада на Арктику тек почела. Деценијама пластике из источног дела САД и Европе још увек је на путу и ​​на крају ће завршити на Арктику.
Истраживачи су идентификовали неколико суптропских кругова у светским океанима где се микропластика обично акумулира. Оно што је сада забрињавајуће јесте да ће се Арктик придружити овој листи. „Ово подручје је ћорсокак, океанске струје остављају остатке на површини“, рекла је коауторка студије Марија-Луиза Педроти у саопштењу за штампу. „Можда сведочимо формирању још једне депоније на Земљи, а да у потпуности не разумемо ризике по локалну флору и фауну.“
Иако се тренутно истражују неке авантуристичке идеје за чишћење океанског отпада од пластике, а најзначајнији је пројекат Чишћење океана, истраживачи су у саопштењу за штампу закључили да је најбоље решење да се прво више ради на спречавању појаве пластике у океану.
Џејсон Дејли је писац из Медисона, Висконсин, специјализован за природну историју, науку, путовања и животну средину. Његови радови су објављивани у часописима Discover, Popular Science, Outside, Men's Journal и другим.
© 2023 Smithsonian Magazine Изјава о приватности Политика колачића Услови коришћења Обавештење о оглашавању Ваша приватност Подешавања колачића